Morihei Ueshiba rodjen je u Tanabeu, 14 Decembra 1883, provincija Kii. Izrazito sitan i malog rasta, već od desete godine se interesuje za borilačke veštine. U njegovoj osamnaestoj godini otac, član gradske uprave Tanabea, šalje ga u Tokijo da bi postao trgovac. Tu počinje da uči Kito Ryu Ju Jutsu kod Tokasaburo Tokozawe, ali posle par meseci se razboleo od beriberi, pa se morao vratiti kući. Bolest ga je podstakla da preduzme nešto da bi fizički ojačao, pa je počeo prvo da pešaci, a zatim da trci. Upornim fizičkim vežbanjem postigao je da, iako mali rastom, sa dvadeset godina bude mnogo snažniji od svojih znatno krupnijih vršnjaka. U to vreme počinje da uči Yagyu Ryu Ken Jutsu kod Masakatsu Nakajeme, potomka čuvene loze Yagyu.
Kada je počeo Japansko - Ruski rat, mobilisan je i borio se u iscrpljujućim bitkama u Mandžuriji, koje su obilovale, čak i za njegov trenirani organizam, veoma napornim marševima. Po povratku iz rata bio je stacioniran u Hamaderi, gde nastavlja svoje učenje kod Nakajeme, gde stiče majstorsko zvanje u julu 1908.
Posle demobilizacije vratio se u Tanabe gde kao opštinski lider pomaže Kiyoichi Takedi, majstoru Judoa treći Dan, da pokrene Judo, pa i sam jedno vreme trenira Judo. Međutim zbog posledica rata imao je česte glavobolje, pa je morao da provede celih pola godine u bolesničkoj postelji. Posle oporavka, 1910. seli se na Hokaido, gde 1911. upoznaje Sokaku Takedu i počinje da uči Aiki Jutsu. Majstor Dito Ryu Aiki Ju Jutsu postaje u maju 1916.
Godine 1918, posle očeve smrti, zainteresovao se za Omotokyo religiju koju je propovedao Deguchi, te se seli u Ayabe da bi religiju učio na izvoru, od samog Deguchija.
Omotokyo religija je propovedala jedinstvo sa prirodom, opštu ljubav, mir, humanost, idejama kojima je Ueshiba inklinirao do tada, ali tu ih nalazi uobličene. Bavljenje ovom religijom je u njemu izazvalo jaz između njegove duboko humane ličnosti i njegova ljubav prema krajnje nehumano orjentisanim veštinama kojima se bavio. Njegova priroda je težila skladu, ljubavi, humanosti, konstruktivnom stvaralaštvu za opštu dobrobit, a borilačke veštine kao sredstvo ubijanja i sakaćenja, bile su usmerene ka neskladu, nehumanosti i destrukciji. Međutim, on nije želeo da napusti borilačke veštine i u nadi da će se naći neko rešenje tog ličnog konflikta nastavio je u njima da se usavršava, pa je septembra 1922. stekao zvanje majstora Shinkage Ryu Ju Jutsu, a učio je i Yari Jutsu. Rešenje je došlo iznenada 1925. Jedan mornarički oficir, profesor mačevanja, posetio ga je u nameri da kod njega uči. U toku razgovora je došlo do neslaganja oko neke sitnice, koje je preraslo u ozbiljan sukob. Oficir je uzeo mač i napao ga. Ueshiba je uskladio svoje kretanje i oficir ga je promašio. Za zaustavljanje promašenog udarca potrebna je ogromna snaga, ukoliko je on zadat sa stvarnom namerom da uspe. Posle više takvih promašaja oficir je potpuno iscrpljen odustao od borbe i seo.
U trenutku kada je video da je pobedio napadača, a da, ne samo što ga nije povredio nego ga nije ni dotakao, šta više nije mu se stvarno ni suprostavio, Ueshiba je shvatio da između njegove prirode i njegovog životnog opredeljenja ne mora da postoji suprotnost, jer na pravi način koncipirana borilačka veština može da bude veoma konstruktivna i humana. Ono što je uzalud tražio i nije nalazio u raznim religijama (Budizam, šintoizam, Omotokyo ) i kod raznih majstora borilačkih veština, našao je u trenutku kada je posle te borbe izašao u baštu.
On u vezi sa tim kaže da je tog trenutka shvatio sledeće: Budo (borilačka veština, borilački sistem, borilački put), nije obaranje protivnika svojom snagom, niti je Budo vođenje sveta u propast silom oružja. Pravi Budo je doživljaj duha univerzuma, čuvanje mira u svetu, ispravno proizvođenje, čuvanje i kultivisanje svega što postoji u prirodi. Nakon saznanja o smislu borilačke veštine, Ueshibi nije bilo teško da iz ogromnog fonda tehnika kojima je raspolagao izdvoji one koje se uklapaju u taj smisao, a da na bazi drugih, koje su u svom osnovnom obliku etički neprihvatljive, stvori nove koje odgovaraju koncepciji.Tako je 1925. Aikido kompletno idejno i tehnički koncipiran. Jedino je nedostajao adekvatan naziv, koji je usvojen tek 1942.
Nastavlja da se bavi i podučava Aikido, sve do svoje smrti 26, aprila 1969. godine.